Maranata.biz
 

  Biblioteka  
 

 

Abba Serafim Rouz


Kada se Bog otkriva ljudskom srcu?


Avva Serafim Rose



DOWNLOAD
Kada se Bog otkriva ljudskom srcu?

 

 

POTRAGA

Zasto mi izucavamo religiju? Zbog celog niza razloga, ali najozbiljniji od njih je samo jedan: mi zelimo da nadjemo nesto dublje, od onog sto nas okruzuje svakodnevno, tako nestalne i nepostojane, koja iscezava bez traga, ne ostavljajuci u nasoj dusi srecu - recju, naci drugu, pravu stvarnost. Dotaci se nje - to je stremljenje svake religije.

Zelim da vam govorim o tome, kako to dostize Pravoslavlje, na koji nacin se ovde otkriva duhovna stvarnost.

Potraga za realnoscu - to je opasno zanimanje. Vama je, verovatno neophodno da slusate o mladim ljudima, koji su bukvalno izgoreli u potrazi za njom, i u tome ili poginuli, ili stekli zalosno postojanje, sahranivsi svoje intelektualne i dusevne sposobnosti.

Pomenucu starog druga, jos iz davnih vremena mojih sopstvenih potraga: tada, pre 25 godina, Oldouz Haksli je otkrio nekakvu duhovnost u narkotiku LSD i povukao mnoge za sobom.

Moj drug, tipicni tragatelj religiozne istine - moguce bi ga bilo sresti u sluasonici, kakva je ova - rekao mi je jednom prilikom: Sta god bi nam govorili o narkoticima ja se slazem: bolje oni, bolje sve, sto je ugodno, samo ne nas uobicajeni americki zivot, tio jest, duhovna smrt.

Ja se nisam saglasio; vec tada sam poceo da primecujem dva smera duhovnog zivota. Jedan vodi gore, izdize nas nad svakodnevicom, drugi - dole, ka najprisutnijoj, duhovnoj, jednako kao i fizickoj, smrti. Moj drug je posao svojim putem, i do tridesetih se pretvorio u klasicnu rusevinu: njegov razum se pomutio, o potragama stvarnosti nije moglo ni da se pomisli.

Slicne primere je lako naci medju onima, koji se bave ekstrasenzornim ili van-telesnim eksperimetnima, koji su preziveli bliski susret sa NLO-om, i slicno; masovno samoubistvo 1980. godine u Dzonstaunu - jos jedna podsecanje o opasnostima religiozne potrage. U nasoj Pravoslavnoj literautri za 2000 godina poisano je ne malo slucajeva za pouku takve vrste.

Navescu vam primer iz zivota Prepodobnog Nikite Kijevo-Pecerskog, koji je ziveo u Rusiji skoro hiljadu godina pre nas: povucen revnoscu, Prepodobni Niktia je molio igumana da ga blagoslovi na podvig zatvornistva.

Iguman - tada je to bio repodobni Nikon - zabranio mu je, govoreci: Sine moj! Nije korisno tebi, mladome, da budes u samoci. Bolje je ziveti sa bracom; sluzeci im, neces pogubiti nagrade svoje. Sam znas, kako je Isakije bio obmanut od demona u zatvornistvu; poginuo bi, da ga posebna blagodat Bozija, molitvama Prepodobnih Otaca nasih Antonija i Teodosija, nije spasila.

Nikita je odgovorio: Ja se nikako necu (obmanuti) necim slicnim, vec zelim da hrabro stanem protiv demonskih zamki, i da molim Covekoljubca Boga, da bi i meni On darovao dar cudotvorstva, kao Isakiju cudotvorcu, koji do sada cini mnoga cudesa.

Iguman je opet rekao: Tvoja zelja je visa od tvojih sila; cuvaj se, da uznevsi se, ne padnes. Naprotiv tome, ja tu zapovedam da sluzis bratiji, i dobices venac od Boga za tvoju poslusnost.

Nikita, povucen najsilnijom revnoscu prema zatvornickom zivotu, nikako nije hteo da obrati paznju na ono, sto mu je govorio iguman. Ispunio je zamisljeno: zatvorio je sebe u zatvor i prebivao u njemu, moleci se i nide ne izlazeci. Nakon odredjenog vremena, u vreme molitve, cuo je glas, koji se molio zajedno sa njim, i osetio neobicni miris. Ohrabrivsi se, rekao je sebi: da nije Andjeo, ne bi se molio zajedno sa mnom, i ne bi osedjao miris Svetoga Duha. Zatim je Nikita poceo da se priljezno moli, govoreci: Gospode! Javi mi se Sam, da Te vidim.

Tada mu je dosao glas: Ti si mlad! Necu ti se javiti, da uznevsi se, ne bi pao.

Zatvornik je sa suzama odgovorio: Gospode! Ja se nikako neciu obmanuti, jer me je iguman naucio da obracam paznju na demonske prelesti i cinicu sve, sto mi budes rekao.

Tada je dusepogubna zmija, dobijajuci vlast nad njim, rekla: Nemoguce je coveku, koji se nalazi u telu da me vidi, ali evo! Saljem andjela svoga, da bi prebivao sa tobom: ti ispunjavaj njegovu volju.

Tim recima je pred zatvornika demon u obliku andjela. Nikita je pao pred njegove noge, klanjajuci mu se kao andjelu. Demon je rekao: Odsada se vise nemoj moliti, vec citaj knjige, kroz sta ces stupiti u neprestanu besedu sa Bogom i dobices sposobnost da dajes dusekorisne reci onima koji ti budu dolazili, a ja cu neprestano moliti Tvorca svih za tvoje spasenje.

Zatvornik, poverujuci tim recima, obmanuo se jos vise: prestao je da se moli, zanimao se citanjem, video je demona kako se neprestano moli, i radovao se sto se andjeo moli za njega. Potom je poceo da mnogo govori sa onima koji su mu dolazili iz Pisma i da prorokuje slicno Palestinskom zatvorniku.

O njemu je krenula slava medju hriscanima u svetu i pri dvoru velikog kneza. Naravno, nije prorokovao, ve je govorio posetiocima, buduci obavestavan prisutnim demonom, gde se nalazi ukradeno, gde se sta dogodilo u udaljenom mestu. Tako je obavestio velikog kneza Izjaslava o ubistvu Novgorodskog kneza Gleba i savetovao da posalje u Novgorod na presto svog sina. Ovo je bilo dovoljno za mirjane, (hriscane u svetu) da zatvornika proglase prorokom. Primeceno je da mirjani, i sami monasi, okoji nemaju duhovnorasudjivanje, skoro uvek biavju fascinirani obmanjivacima, licemerima i onima koji se nalaze u demonskoj prelesti, priznaju ih za Svete i blagodatne. 

Niko nije mogao da se sravni sa Nikitom u poznavanju Starog Zaveta; ali on nije trpeo Novi Zavet, ikada svoje besede nije pozajmljivao iz Jevandjelja i Apostolskih Poslanica, nije dozvoljavao, da neko od njegovih posetilaca, napomene bilo sta iz Novog Zaveta. Po toj cudnoj strani njegovog ucenja oci kijevo-Pecerske lavre su shvatili, da je on obmnut demonom. Tada je u manastiru bilo mnogo svetih inoka, ukrasenih blagodatnim darovima. Oni su svojim molitvama odagnali demona od nikite; Nikite ja prestao da ga vidi.

Oci su izveli Nikitu iz zatvora i pitali ga, da im kaze nesto iz Starog Zaveta. Pokazalo se, da je on zaboravio cak da cita od uitiska, koji je proizvela demonska prelest i jedva su ga, sa velikim trudom, ponovo naucili citanju. Molitvama Svetih Otaca priveden sebi, poznao je i ispovedio svoj greh, oplakao ga gorkim suzama, dostigavsi visoku meru Svetosti i dara cudotvorstva, smirenim zivotom medju bratijom. Nakon toga je Nikita, bio hirotonisan za episkopa Novgorodskog. (Sveti Ignjatije Brjancaninov Prinosi savremenom monastvu).

Ovaj dogadjaj izaziva pitanje: kako izbeci zablude i zamke na putu religiozne potrage? Odgovor je jedan: onaj koji je krenuo na put, sluduje ga ne radi ovih ili onih osecanja, koja su us tanju da nas obmanu, vec samo radi istine. To pitanje se pojavljuje pred svakim, koji ozbiljno izucava religiju, a odgovor na njega - jeste pitanje zivota i smrti.

Nasu Pravoslavnu veru, nasuprot zapadnim veroispovedanjima, cesto nazivaju misticnom; duhovna stvarnost koja se u njoj dostize, znamenuje se natprirodnim pojavama, koji izlaze van svakog okvira logike i iskustva.

Nije neophodno da se obracamo drevnim izvorima za primere: pred nasim ocima je protekao zivot, pun mistike, savremenog Cudotvorca, Arhiepiskopa Jovana (Maksimovica), koji je u San Francisku drzao katedru sasvim nedaleko odavde, a koji se upokojio tek pre 15 godina.

Vladiku Jovana su videli u nezemaljskoj svetlosti, videli su ga u vazduhu u vreme molitve; on je posedovao darove proziranja (vidovitosti) i isceljenja... Ali samo po sebi, to jos malo znaci: ucitelji laznih cudesa lako cine to isto. Kako da znamo, da je njemu bila otkrivena istina?

OTKROVENJE

U svakom udzbeniku Pravoslavnog bogoslovlja naci cete da su za zadobijanje istine, napori samog coveka nedovoljni. Moguce je citati Sveto Pismo, ili neku drugu duhovni literaturu, nista pri tome ne shvatajuci. Evo dogadjaja Svetog Apostola Filipa i arapskog evnuha iz knjige Dela Apostolskih:

A Andjeo Gospodnji rece Filipu govoreci: Ustani i idi u podne na put koji silazi od Jerusalima u Gazu i pust je. I ustavsi podje. I gle, covek Arapin, uskopljenik, vlastelin Kandakije carice arapske, sto bese nad svim njenim riznicama, koji bese dosao u Jerusalim da se moli Bogu, pa se vracase, i sedeci na kolima svojim citase Proroka Isaiju.

A Duh rece Filipu: Pristupi i prilepi se tim kolima. A Filip potrcavsi cu ga gde cita Proroka Isaiju, i rece: A razumes li sta citas?

A on rece: Kako bih mogao razumeti ako me ko ne uputi? I umoli Filipa te se pope i sede sa njim. A mesto iz Pisma koje citase bese ovo: Kao ovca na zaklanje odvede se, i nem kao jagnje pred onim koji ga strize, tako ne otvori usta svojih. U Njegovom ponizenju ukide se sud Njegov. A rod Njegov ko ce iskazati? Jer se Njegov zivot uzima od zemlje.

Onda uskopljenik odgovori Filipu i rece: Molim te, za koga ovo govori Prorok? Ili za sebe ili za koga drugog? A Fili otvorivsi usta svoja, i pocevsi od pisma ovog, pripovedi mu Jevandjelje Isusovo. Kako idjahu putem dodjose na nekakvu vodu; i rece uskopljenik: Evo vode, sta brani meni da se krstim?

A Filip mu rece: Ako verujes od sveg srca mozes. A on odgovarajuci rece: Verujem da je Isus Hristos Sin Bozji. I zapovedi da stanu kola i sidjose oba na odu, i Filip i uskopljenik, i krsti ga.

A kad izidjose iz vode, Duh Sveti pade na uskopljenika, a Andjeo Gospodnji uze Filipa, i vise ga ne vide uskopljenik; nego otide putem svojim radujuci se. (Dela Ap. 8:26-39).

Ovde vidimo nekoliko natprirodnih, mistickih elemenata: Andjeo ukazuje Filipu put (iako je za evnuha to bio prosto susret na praznom) a potom, nakon Krstenja, Duh Boziji odnosi Filipa odatle. Ali oni uopste nisu doveli Arapina do odluke da se krsti i da postane hriscanin.

Nisu cudesa delovala na njega, vec nesto u njegovom sopstvenom srcu. Iako cudesa i bivaju i pomazu da se nadje vera, ona ne mogu sluziti kao osnova veri. U toj istoj knjizi Dela Apostolskih citamo povest o Simonu Magu, koji je za novac zeleo da bude primljen u Crkvu i da zadobije impresivne i velicanstvene darove Duha Svetoga.

Zaista je Simon bio vracar, visoko placeni specijalista; natprirodne pojave, od kojih je zavisila njegova zarada i prestiz, desavala su se sve vise u hriscanskoj, a ne u paganskoj sredini. Kako je poznato iz knjige Dela, Apostol Petar je odbio Simona: nama je ostala rec simonija - sujetni pokusaj da se za novac dobije blagodat Bozija.

Tako nesto se uopste nije dogodilo sa Arapinom, kada je slusao Filipa; nesto se promenilo kod njega, u samom srcu. Citamo, da je on poverovao, to jest, srce njegovo se topilo od istine koju je cuo. Sveto Pismo ima veliku silu: praceni tacnim tumacenjem, u stanju su da u coveku otvore nesto do tada skriveno, ako mu je srce spremno. Kao sto se vidi, arapski vlastelin je primio Hrista svom dusom; nisu ga cudesa preobrazila, vec sama istina Hristova, radi koje je Gospod i sisao na zemlju.

To isto nalazimo i na drugom mestu Novoga Zaveta, gde su dvojica ucenika Isusovih isli po putu za Emaus (Luka 24). To je bilo u sami dan Njegovog Vaskrsenja i Hristos je zajedno sa njima iaso, pitajuci ih za razlog njihove tuge. Oni su bila krajnje zadovljeni, susrevsi ako ne jedinog coveka, koji nije znao za poslednje dogadjaje u Jerusalimu. Oni su Mu govorili o znamenitom proroku, koji je bio dan pre toga kaznjen, a sad kao da je vaskrsao - ali oni sami nisu znali, cemu da veruju.

Tada ih je Gospod, pozivajuci ih ka svojim srcima, poceo da im objasnjava smisao starozavetnih prorocanstava o sudbini Mesije. Nikakvih cudesnih znamenja pri tome nije bilo, i niko Ga nije poznao. Kada su dosli do Emausa, On je zeleo da ide dalje, i tako bi i otisao nepoznat, da ucenici - da bi prosto pomogli strancu na putu - nisu predlozili Njemu da ostane na prenocistu. I samo onda kada je On seo sa njima da jede, i kao na Tajnoj Veceri prelomio hleb, njihove su se oci otkrile i oni su uvideli da je to Sam Hristos - i u tom trenutku On je nestao.

Tada su oni poceli da se prisecaju: svo vreme, dok je On isao sa njima, nesto je gorelo u njihovim srcima. Zato su ucenici i poznali Ovaplocenog Boga; nestati u vazduhu je sposoban i vracar. Tako da cudesa uopste i ne samo ona, ne otkrivaju Boga coveku, koliko gorenje srca, spremnog za susret, kao kod dvojice putnika na putu za Emaus.

To mi i nazivamo Otkrovenjem, kada Sam Bog, ili neko drugi, ispunjen Duhom Njegovim, ili recju istine Njegove, doseze ljudska srca i dotice ih. Takva je bila sila, dana Apostolima po Vaskrsenju Hrista; oni su bukvalno obisli ceo svet u tadasnjim granicama - na istok do Indije, i moze biti i Kine, na sever do Rusije, tada naseljene Skitima, na zapad do Britanije, na jug do Abisinije - propovedajuci Jevandjelje svim narodima.

To isto ostaje i do ovih dana, pod uslovom da smo izgubili predjasnju osetljivost, lakocu i prostotu srca, prethodno odgovaranje na istinu. Ako pomenemo Vladiku Jovana, on je privodio ljude veri ne toliko cudesima, koliko dejstvom na njihova srca. Evo slucaja jos za vreme rata, kada je Vladika bio episkop Sangaja; o njemu je govorila jedna nasa davna poznanica, sada pokojna, doktor, logoped, po imenu Ana. Saglasno njenim recima, Vladika Jovan je veoma strogo postio, sto je za posledicu imalo da je u vreme postova, njegova donja vilica gubila pokretljivost i njegove reci bi postajale krajnje nerazumljive. Pred rat Ana je pokusavala sa Vladikom da on nauci da govori jasnije.

On je dolazio u ustanovljeno vreme, i po zavrsetku casa bi uvek ostavljao americku novcanicu od dvadeset dolara. U toku rata, bila je tesko ranjena, i Ana umirala je u francuskoj bolnici u Sangaju. Bila je kasna noc; oluja je besnela, i veze sa gradom nije bilo. Ali je ona uporno mislila o jednom.

Doktori su joj rekli da je sve gotovo, i evo, bila je jos jedna nada: da dodje Vladika, da je pricesti Svetim Tajnama i da je spasi... Ona je molila da se on pozove, ali je to bilo potpuno nemoguce. Telefoni nisu radili zbog oluje, a bolnica, po pravilu vojnog vremena bila je zatvorena tokom noci; njoj je ostalo samo da priziva u prazno: Pomozite! Vladiko Jovane, molim vas, pomozite!

Svima je bilo jasno da je to najcistiji delirijum. Ali odjednom, u samoj oluji, vrata su se otvorila i usao je Vladika Jovan sa Svetim Tajnama. Izlisno je i govoriti o njenoj radosti; Vladika je uspokojio, ispovedio, pricestio Svetim Tajnama i otisao.

Nakon sna od sedamnaest sati, Ana se probudila i osecala se zdravom. Hvala, Vladika Jovan me je posetio, govorila je ona sestrama.

Kakav Vladika Jovan? - zapanjile su se one - cele prosle noci je bolnica bila zakljucana.

Komsija u sobi je rekao da je stvarno neko dolazio, ali joj oni opet nisu poverovali. Ana je pocela da sumnja: da joj se nije prividjalo? Ali kada su poceli da premestaju njenu postelju, pod dusekom su nasli novcanicu od dvadeset americkih dolara. Ali, evo - likovala je Ana - govorila sam vam zaista, da je on dolazio!

Kako je saznao? Na koji nacin je dosao do nje, nemajuci ikakvu mogucnost cak i da cuje za nju? Necemo pogresiti, ako kazemo, da mu je to bilo otkriveno; nije malo bilo slucajeva, kada su se takve stvari otkrivale Vladiki Jovanu. Ali na koji nacin? I zasto zaista njemu? Kao da se jednima istina otkriva, a drugima - ne: zasto tako? Sta, zar mi imamo specijalni organ za primanje otkrovenja od Boga? Sigurno da imamo; samo ga mi obicno zaglusimo i ugusimo. Taj organ je - srce koje ljubi.

U Svetom Pismu ste citali, da je Bog ljubav, i znate, da je Hriscanstvo - religija ljubavi (moze biti, gledajuci na pseudo-hriscanstvo i pseudo-hriscane, da se necete saglasiti sa time; tim ne manje, ono je i takvo, u odnosu ka hriscanstvu, izvornom i nepovredjenom). Sam Hristos je rekao ucenicima Svojim, da ce ih po ljubavi prepoznavati ljudi.

Pitajte bilo koga, ko je znao Vladiku Jovana: sta je privlacilo njemu ljude koji su ga okruzivali? Sta nastavlja da privlaci njemu one, koji nikada pre o njemu nisu culi? Reci ce vam jedno: izobilje ljubavi, samoodbacivanje, zrtvujuca ljubav prema Bogu i ljudima. Zato mu se i otkrivalo sakriveno od drugih, i ono sto je razumu nedostupno.

Sam Vladika je ucio, da koliko god mistickog u sebi, sadrzala Zitija Svetih ili dela Svetih Otaca Crkve, Pravoslavlje od nas zahteva postojanu sabranost i trezvenost, spremnost da se odgovori na svaku zivotnu situaciju. Odgovarajuci i otvarajuci srce u sebi, covek saznaje Boga.

Istina se otkriva srcu koje ljubi, jer cak i Gospod mora da ga smiri, da ga skrusi, da bi mu dao osecajnost. Tako je bilo, na primer, sa Apostolom Pavlom, nekada goniteljem i neprijateljem Crkve. Ali Bog sve jednako vidi sadasnjost, proslost i buducnost nasih srca i On nalazi vreme za iznenadni sastanak.

Ali hladan proracun lezi na drugom polu: cime mi je interesantan danasnji covek? Sta je moguce izvuci iz njega? U religiji se to smatra sarlatanstvom i prevarom svih vrsta, sto je postalo skoro normom religioznog zivota danasnjih dana: jedan hobi se menja drugim, i svi jurcaju za modom, u hodu odlucujemo, kako se bolje osposobiti za njene hirove.

Istina lezi negde dublje.

STRADANJE

Prosle godine sam vodio dug razgovor sa slucajnim saputnikom u vozu (u stvarnosti, nista se slucajno ne desava), koji mi je rekao da on izucava ruski jezik. Taj americki mladic je u svojim religioznim potragama prosao ceo niz grupa i sekti, koje su sebe nazivale hriscanskim i nije otkrio nista, osim lazi i licemerja.

Potpuno se razocaravsi u religiju, on je iznenada saznao da u Rusiji, ljudi stradaju za veru. Gde su stradanja, odlucio je, tamo je sigurno i prisutna religija, a na laz kao kod nas u Americi. I eto, poceo je da izucava ruski, da bi otputovao u Rusiju i nasao sadasnje hriscane.

Mozete predstaviti sebi, kako su mene, svestenika Ruske zagranicne Crkve, porazile njegove reci! Zaista on nije imao nikakvih pojmova o Pravoslavlju, ni jednom nije video Pravoslavnu sluzbu, nije slusao Pravoslavne propovedi. Dugo smo govorili sa njim o religiji i ubedio sam se, da je on bio u pravu: nista drugo kao stradanje nije sposobno da pruzi pocetak prave vere, dok u to vreme nas progres stvara lazi.

Jedan od velikih Pravoslavnih bogoslova cetvrtog veka, Sveti Grigorije Nazijanzin (Grigorije Bogoslov) je nasu veru nazvao Stradajucim Pravoslavljem. I u stvarnosti, takvo je ono bilo od samog pocetka i do dan danas. Prvi sledbenici Raspetog Boga su bili podvrgnuti gonjenjima i mucenjima. Skoro svi Apostoli su primili mucenicku smrt: Petra su raspei naopako, Andreja na ksom krstu. Hriscani prva tri veka krili su se u katakombama i trpeli nemilosrdna stradanja. Pravoslavne sluzbe, koje mi i danas sluzimo skoro iste, stvorene su zaista tada, u katakombama, u amtosferi neprestanog ocekivanja smrti.

 Zatim je nastupila borba za cistotu vere, kada su mnogi svojim autoritetnim imenom pokusali da zamene, otkriveno svise, ucenje Gospoda Isusa Hrista. Zatim su pravoslavne zemlje bile podvrgnute napadu Arabljana, Turaka i drugih nehriscanskih plemena i na kraju, u nase dane - komunizma. Komunizam, dizuci besprimerno zestoko gonjenje na religiju i pre svega porazio Pravoslavne narode Istocne Evrope. Kao sto vidite, nasa vera je - istinski stradajuca vera; i u samom tom stradnju, sadrzi se nesto, sto otkriva srca ljudi za Boga.

O cemu nam govori sada stradajuce rusko Pravoslavlje, ta najstradalnija vera, koju je trazio moj mladi saputnik? Da li tamo ima srca koja ljube, kojima se otkriva istina? Po logici stvari - nema.

Komunizam zaista drzi Rusiju, mrtvim hvatom vec 60 godina, od samoga pocetka postavivsi cilj sebi da iskoreni religiju. I pri kraju 30-ih godina, kada su skoro sve crkve u zemlji bile zatvorene, posao kao da je bio zavrsen. Kada se zbog upada Hitlera, od ruskog naroda umesto komunisticke ideologije nije trazio patrotizam i borbeni duh, Crkvu bi u potpunosti oterali u katakombe. I da je polozaj sada i unekoliko laksi, zivot verujucih je kao i ranije, krajnje tezak.

Gonjenja su se obnovila u 60-im, za vreme Hruscova, kada su ponovo bile zatvorene tri od svake cetiri aktivne crkve. U datom tenutku, ako ne racunamo cente medjunarodnog turizma (u Moskvi ili Lenjingradu, da kazemo, otvoreno nekoliko desetina hramova) krupni oblasni centri skoro da nemaju crkvi. Da bi krstili dete, trebalo je ponekad putovati stotinama milja.

Govoricu vam o tome, kako Gospod danas otkriva stradajuce hriscane Rusije. Vi ste vi naravno culi o Aleksandru Solzenjicinu, najvecem ruskom piscu i misliocu: 1975. godine su ga prognali iz njegove zemlje, jer govorio istinu o njoj.

Njegova biografija nicim ne odskace. Savremenik revolucije, on iz detinjstva nije poneo nikakve ostatke proslosti. Rastao je bez oca, ubijenog jos u Prvom Svetskom Ratu; studirao je matematiku na univerzitetu; sluzio je u armiji u Drugom Svetskom Ratu i stigao sa sovjetskim vojskama u Nemacku.1945. godine bio je uhapsen za nebitne primedbe o brakatom (to jest, o Staljinu) u privatnim pismima, i osudjen je na osam godina logora.

Na kraju kazne, 1953.godine, bio je poslan u vezu (vise ne u zatvor, ali ne ni na slobodu) u juzni Kazahstan, gde se stvorila pustinja. Tamo su mu otkrili rak; on  je lezao u bolnici skoro bez zansi da prezivi, ali je ozdravio (kasnije je to opisao u svom romanu Kancer korpus). Tu je Solzenjicin predavao matematiku i fiziku, a u tajnosti od svih, pisao romane i price.

Kada je Staljin umro i nastalo kratkotrajno otopljavanje, Solzenjicin je bio oslobodjen, i 1961. godine je iasla njegova prva knjiga. Komunisti su brzo shvatili da njegovo disidenstvo prevazilazi dopustene norme i prestali da ga objavljuju. Ali je on poceo da se stampa, van granica, samim tim pricinjavajuci masu neprijatnosti za vlasti, posebno posle dodele Nobelove nagrade 1970. godine, za cije dobijanje mu nije bilo dozvoljeno da putuje. Na kraju krajeva, njega su nasilno prognali u Zapadnu Nemacku.

Sada Solzenjicin zivi u Vermontu i nastavlja da pise. Opet i opet on se obraca Zapadu sa veoma vaznim pitanjem: o smislu atestickog eksperimenta u Rusiji. Na taj eksperiment on gleda ne toliko pod politickim, koliko pod prakticnim i duhovnim uglom gledanja.

Moglo bi se reci, da Solzenjicin olicetvorava rusku pravoslavnu obnovu nasih dana: 60 godina, kao i sva Rusija, on je trpeo stradanja, i izdrzao je, iznoseci iz njih tvrdu veru i za ceo svet, najvrednije iskustvo. To monumetalno delo Arhipelag Gulag neophodno je da procita svako, ko zeli da shvati, kako se sirilo bezbozje u Rusiji, kako ono deluje na covekovu dusu.

Bez gorcine, Solzenjicin pise o svojoj proslosti u logoru i o ostalim iskusenjima: on je iz njih izasao kao pobednik, jer je u njemu iznikla vera. On se ubedio, da bezbozje uopste nije nekakva iskljucivo ruska odlika; naprotiv, to je zajednicko stanje duse kao takve. Samo ako dodje misao da je ateizam istina, da Boga nema, to gtrenutka - po Dostojevskom - sve postaje dozvoljeno: bilo koji eksperiment sa bilo cime, bilo koji novi posao, novi pogled, novi drustveni sistem.

Solzenjicin nam pokazuje, da bi se utvrdilo bezbozje i podigla ideja o iskorenjivanju svake religije (na cemu se i drzi ideologija komunizma) da je to bez konc-logora vec neostvariva. Ako je vera pod pretnjom, a ljudi i dalje produzavaju da je traze, onda zaista treba nekako da se izbavi od narusitelja. Ako je bezbozje zanosvano na zlom nacelu u ljudskoj prirodi, onda i ateisticki eksperiment na prirodan nacin dobija formu GULAG-a.

Ali glavno - nije u tome. Glavno je, moram vam reci o tome, sta se desilo sa Solzenjicinom na kraju: zaista, upravo ovde mu se otkrio Bog. GULAG, otkrivajuci u ljudima zlo, zajedno sa tim daje pocetak duhovnog radjanja coveka. Zato je sadasnja duhovna obnova Rusije nesravnjeno dublja po svojoj prirodi, od svemogucih obnova na Zapadu. Sam Solzenjicin opisuje svoj prilazak veri, na sledeci nacin:

Sagnutim, umalo polomljenim ledjima dano mi je bilo da iznesem iz zatvorskih godina taj oppit: kako covek postaje zao, i kako postaje dobar. U zanosu mladim uspesima osecao sam sebe nepogresivim i od toga bio surov (sluzio je kao oficir - S.R.) u suvisku vlasti bio sam ubica i nasilnik. U trenucima najveceg zla, bio sam uveren da cinim dobro, bio sam zauzet najdoslednijim razlozima. Na zatvorskoj dasci koja je trulila, osetio sam u sebi prvu pojavu dobra.

Tako se njegovo srce smeksava, postaje osetljivo, sposobnim da primi otkrovenje istine:

Postepeno mi se otkrilo, da linija, koja deli dobro i zlo, prolazi ne medju drzavama, ne medju klasama, ne medju partijama - ona prolazi kroz svako ljudsko srce - i kroz sva ljudska srca... cak u srcu, obuzetom zlom, ona zadrzava mali kutak dobra. Cak je i u najboljem srcu - neiskorenjeni ugao zla. (A.Solzenjicin Arhipelag Gulag t.2. str. 602-603).

Kako je ovo zapazanje dublje od svega onog sto mozemo izvuci iz sopstvenog zivotnog iskustva u zapadnom svetu! Dublje, jer je u njegovoj osnovi - stradanje, sastavni deo zemnog zivota i pocetak duhovnog zivota: zaista se i Sam Hristos javio na stradnja i smrt na krstu. Ozbiljno shvatiti to, bilo je dano onome, ko je stradao i trpeo zajedno sa Rusijom.

To i jeste koren ruskog hriscanskog ponovnog obnavljanja.

PONOVNO RODJENJE

Sada cu vam govoriti o manje poznatom ruskom coveku, po imenu Jurij Maskov, koji takodje pise o svom obracenju Bogu, o tome, kako mu se Bog otkrio kroz stradanje.

Pre tri godine bio je poslan iz Rusije, i stigavsi u Ameriku, prosle godine, sa malo preko cetrdeset godina umro je od raka. Nakon svega, nakon tri meseca po dolasku, 1978. godine, pozvali su ga da nastupi na konferenciji u Nju-Dzerziju. Obracajuci se slusaocima, priznao je, da do poslednjeg trenutka nije znao o cemu ce govoriti:

Izgubio sam se; cinilo mi se da nemam sta da kazem. Prvu polovinu svog zivota sam ucio, a drugu sedeo po tamnicama i politickim konc-logorima GULAG-a. U stvarnosti, sta ja mogu reci ljudima koji su vise obrazovani, strucniji, pa cak i bolje informisani o situaciji u Sovjetskom Savezu od mene?

Vec ovde mi vidimo razliku izmedju dva sveta. Iako se mnogi na Zapadu obracaju u Pravoslavlje i imaju bogate teoretsku pripremu: ali nisu iskusili stradanja, ne znaju, koliko je funta zla. A Juri zna, i to ne iz knjiga, ne po prepricavanju.

Zato sam resio da ne priprema nastup ranije, vec da prosto kazem sto Bog bude stavio u dusu. I evo, dok je nasa odlicna masina stigla iz Bridzporta, po izvanrednom autoputu, kroz prelepu prirodu, ja sam shvatio: moj duhovno-mucenicki zivot u komunistickom raju, moj put od ateizma i marksizma do Pravoslavne Vere... i jeste ta jedinstveno-vredna informacija, koja vam moze biti  interesantna. Moj zivot je interesantan samo toliko, koliko je on - kap u moru ruske religiozne i nacionalne obnove.

Rodio sam se krvave 1937. godine u selu Kliseva, 45 kilometara od Moskve... Otac, kovac po profesiji, poginuo je u ratu i ja ga se ne secam; majka, koja je radila mnostvo poslova, odnosila se prema religiji, po meni, sa ravnodusnoscu. Baka je, istina, bila verujuca (kod vecine Rusa postoji takva verujuca baka ili majka, koja ponekad okrece citavu porodicu Bogu - S.R.), ali ona nije imala u mojim ocima nikakav autoritet, jer je bila potpuno nepismena. Mene su naravno, krstili u detinjstvu, ali u skolskim godinama sam skinuo krst oko vrata, i do 25 godine bio ubedjeni ateista. Nakon okoncanja sedmogodisnje skole mene su pocastvovali da stupim u Moskovski Umetnicko-industrijski fakultet i tamo sam zavrsio pet godina od sedam. Na taj nain, moj spoljasnji zivot je zapoceo veoma uspesno... Vremenom sam morao dobiti diplomu umetnika i raditi u oblasti koju bih izabrao.

Ovo je tipicna sovjetska skolska biografija. Prema ucenju se u Sovjetskom Savezu odnose veoma ozbiljno: upisao se, dao ispite - zadobio pocetak za zivot i pristup mnogim materijalnim dobrima; prosao je - ostavivsi ulicu.

Ali dosadni sovjetski zivot i duhovna nezadovoljnost nisu mi davali pokoja, i krajem 1955. godine, kada sam usao u 19-tu, desio se dogadjaj, spolja neprimetan, koji je opet, prevrnuo moj zivot i doveo me ovde. Taj dogadjaj se odigrao u mojoj dusi: shvatio sam u kakvom drustvu ja zivim. Nasuprot svoj divljoj sovjetskoj propagandi, shvatio sam, da zivim u rezimu potpunog bezakonja i apsolutne surovosti. Tom zakljucku su u to vreme poceli da dolaze mnogobrojni studenti i vremenom sam imao istomisljenike, koji su, kao i ja, smatrali za svoj dug, da narodu saopste o svom otkricu i da se nekako suprotstave zlu koje je pobedjivalo. (U tome se naravno, projavio talas mladalackog idealizma, koji je kasnije dopro i do Zapada - S.R.)

Ali KGB je veoma pazljivo pratio sve gradjane SSSR-a i kada smo se 7. novembra 1958. godine sakupili na organizacionom skupu za resavanje pitanja o ilegalnom samozdatu, uhapsili su nas sestoro i svim neraskajanim su dali najvisu kaznu za antisovjetsku propagandu - po sedam godina konc-logora. Tako je poceo novi put u mom zivotu.

Primetimo, da do sada nikakva rec ne ide o bilo kakvom religioznom obracenju. Juri je prosto bio mladi idealista, kada su ga iznenada uhvatili i odveli u GULAG.

Svi smo mi tada bili ateisti i marksisti evro-komunistickog kova, to jest, verovali smo, da je marksizam sam po sebi istinsko ucenje, koje vodi narod ka svetloj buducnosti, u carstvo slobode i pravde, a moskovski zlocinci zbog necega nisu hteli da ostvare to ucenje u zivotu. I evo, u konc-logoru, ta ideja je kod svih nas potpuno i zauvek umrla.

Necu ulaziti u komunisticku filosofiju; primeticu samo, da je izgubivsi svoja predjasnja uverenja, Juri dospeo do ocajanja. Ako mu je nekada bilo ubacivano da je komunizam - altruisticko ucenje, koje brine o sreci i miru svih, to se sada u praksi ubedio da je to laz. I tada se u njegovoj dusi dogodila odredjena promena.

Ja zelim da malo otkrijem proces duhovne obnove, radjanja, da bi vi videli, sa kojom neizbeznoscu se on dogadja kod ruskog naroda. Zaista, nismo samo ja i moji istomisljenici prosli put od ruskog marksizma do religiozne vere... To je tipicna pojava za sovjetske politicke logore.

Sta se to dogadja sa ruskim ljudima? Proces duhovne obnove ima dve etape. U pocetku mi raspoznajemo sustinu marksizma i oslobadjamo se od svake iluzije od njemu. U dubokoj i promisljenoj analizi mi spoznajemo, da je marksizam po svojoj sustini zavrsno ucenje totalitarizma, to jest, apsolutnog komunistickog ropstva, i bilo koja komunisticka partija u bilo kojoj zemlji, krenuvsi da ostvaruje marksisticki program, bice prinudjena da ponovi sve to, sto su cinili i cine moskovski komunisti, ili mora da se odrekne marksizma i da se samolikvidira.

Shvativsi tu, generalno jednostavnu istinu, mi gubimo ideolosko tle, na kome smo se suprotstavljali marksistickom ropstvu. Upadamo u duhovni vakuum, koji za sobom vuce jos vecu krizu... A nakon oslobodjenja iz logora (to jest, po okoncanju sedmogodisnje kazne - S.R.) perspektiva za nas je takva, da Bog ne da ni neprijatelju: ili opet zavrsiti u logoru i sedeti tamo do kraja zivota, ili poginuti u mentalnoj bolnici, ili biti ubijen od cekista bez suda i istrage.

I u toj situaciji duhovne krize i bezizlaznosti, pred ruskim covekom neizbezno isplivava glavno pitanje pogleda na svet: a zbog cega, strogo govoreci, ziveti,a ko nema nikakvog spasenja? I kada nastupi taj strasni momenat, svaki od nas oseca, da ga je smrt zaista uhvatila za grlo; ako ne nastupi nekakav duhovni uzlet, onda je zivotu kraj, jer je bez Boga sve dozvoljeno, i zivot, kao takav, nema nikakvu vrednost i nikakvog smisla.

Gledao sam u logoru, kako su ljudi silazili sa uma i zavrsavali samoubistvom. I sam sam jasno osecao, da ako, na kraju krajeva, ja pridjem cvrstom i konacnom ubedjenju da nema Boga, onda sam prosto obavezan da zivot zavrsim samoubistvom, jer je razumnoj prirodi stidno i ponizavajuce da truli u besmislenoj i mucecoj kazni. Na taj nacin, u drugoj etapi, saznajemo da je ateizam, koji je doveden do svog logicnog zakljucka, neizbezno dovodi coveka do propasti, jer je on - zavrsno ucenje nemorala, zla i smrti.

I meni se takodje pripremao tragican ishod (samoubistvo ili silazenje sa uma), da se, na moju srecu, 1. septembra 1962. godine u mom zivotu nije desilo najvece cudo. Nikakvih dogadjaja toga dana nije bilo, nikakvih uticaja sa strane nije bilo - u usamljenosti sam razmisljao nad svojim problemom: biti ili ne biti? Do tog vremena sam vec na kraju shvatio spasiteljnost vere u Boga, i veoma sam hteo da verujem u Njega - ali nisam se mogao obmanjivati: vere nije bilo.

I iznenada je nastupila sekunda, kada kao da sam isprva video (kao kada bi se otvorila vrata iz tamne sobe na suncanu ulicu) - i sledece sekunde, vec sam tacno znao, da Boga ima, i da je Bog - Isus Hristos Pravoslavlja, a ne neki indijski, budisticki ili drugi bog. Nazivam taj trenutak najvecim cudom u mom zivotu jer je to tacno znanje prislo meni ne kroz razum (ja to tacno znam) vec nekim drugim putem, i ja racionalno da objasnim taj trenutak ne mogu...

Evo takvim cudom je poceo moj novi duhovni zivot, koji mi je pomogao da izdrzim jos 13 godina logorskog i tamnickog zivota, prisilnu emigraciju i nadam se, pomoci ce da izdrzim sve teskoce emigrantskog zivota.

I taj trenutak vere, to najvece cudo sada prezivljavaju u Rusiji, na hiljade ljudi, i ne samo u koncentracionim logorima i tamnicama. Zaista, Igor Ogurcov, tvorac socijalno-hriscanskog Saveza, poverovao je, ne u logoru, vec na univerzitetu. Religiozna obnova - tipicna pojava za sadasnju Rusiju.

Svi duhovno-zivi, neizbezno se vracaju Bogu.

I savrseno je ocigledno, da takvo spasavajuce cudo, nasuprot svim mogucim komunistickim politikama, moze da izvrsi samo Svemoguci Bog, ne ostavivsi narod nas u strasnim stradanjima i u punoj, reklo bi se, nezasticenosti od mnogobrojnih neprijatelja. (Russkoe Vozrozdenie", 1978, v?p.4, s.12-17).

ZAKLJUCAK

Primer Jurija Maskova nam najociglednije pokazuje kako se Bog otkriva coveku. Nekada se za to mora promeniti u srcu, i iako stradanje omogucava takvu promenu, gotovog recepta nema. Setimo se i onih, koji su trpei stradnja, ali se opet nisu obratili veri: mnostvo takvih slucajeva je opisano u Rusiji u poslednjih 60 godina. Na engleskom je izasla znacajna knjiga Moji putokazi. Njen autor je prosti, ruski covek sa imenom Marcenko, koji nije izdrzao atmosferu sovjetske lazi, tog zlokobnog osecanja, gde te svako obmanjuje. Kao posledica toga, on je poceo da govori istinu i dospeo je u logor.

Njega su, kako pise, ubedjivali i pitali: znbate sta, sa vasim idealima, vi necete dugo biti na slobodi cak i ako vas puste. Zasto vi ne bi postali kao svi?

Ne mogu, odgovorio je on,ja sam posetn covek!

Dosao je do zakljucka da samo verujuci mogu biti srecni u logoru: Mi stradmo radi Hrista, govore oni, i primaju kao da je trebalo sve sto se dogovdi. Ali, ja to ne mogu kao oni, objasnjava marcenoko, ja zaista ne verujem u Hrista.

Ostalo mu je da samo sakuplja prezir prema tamnicarima. Na slobodu je izasao ogorcen, razmisljajuci kako bi se raspravljao sa svojim ugnjetacima. Cekao je, da ga svaki minut opet uhapse, i u stvarnosti, cim je napisao knjigu, opet su ga uhapsili.

U tom slucaju, ocigledno je, srce se nije predalo, ostalo je tvrdo. Naravno, srce je stvoreno slozeno i nekada se opet promeniti. Ali iz svedocanstva Marcenka, vidi se da je nemoguce nekoga baciti u logor da bi od njega napravili hriscanina. Neko ce postati hriscanin, neko nece.

Medjutim, ako se istina otkriva coveku, to se ne dogadja nicim spolja vidljivim: u sred potrebe i stradanja, iznenadno se otvara prozor u drugi svet. Sto je veca potreba i ostrije stradanje, sto ocajnije dusa ceka Boga, tim brze ce On dati poznanje o Sebi, prici nam na pomoc i izbaviti.

Prema tome, ne bi trebalo da trazimo porazavajuce pojave i cudesa. Povest o Svetom Nikiti koju sam vam rekoa, predupredjuje, da je to najopasniji i najobmanjiviji put.

A na istinskom putu je onaj, koji smirava srce i trpi stradanje, znajuci: postoji negde najvisa pravda, koja je u stanju ne samo da umiri bol srca, vec i da ga prevede u potpuno drugo stanje.

Taj put od stradanj aka najvisoj realnosti napominje nam o zemnom zivotu Hrista: on se popeo na Golgotu, na strasnu i sramnu smrt, a zatim, potpuno neocekivano za najblize Svoje ucenike, vaskrsao iz mrtvih, vazneo se na Nebesa, nisposlao Duha Svetoga i osnovao Svoju Svetu crkvu.

Evo strogo receno, svega sto sam hteo da vam kazem o otkrovenju istine u Pravoslavlju.

 

 

  Biblioteka